Недеља цариника Закеја у парохији франкфуртској (ФОТОГРАФИЈЕ СА СЛУЖБЕ)

Aktualisiert: 15. Feb. 2021

У недељу 36. по Духовима, на празник Светог мученика Трифуна, у недељи цариника Закеја, служене су службе у храму Васкрсења Господњег и капели Светог апостола и јеванђелисте Луке у Франкфурту.

У храму Васкрсења Господњег прву Свету Литургију служио је протонамесник Неђељко Ђокић,а другу старешина храма протојереј-ставрофор Симон Туркић и протојереј Славенко Савић парох штутгартски. У капели Светог апостола и јеванђелисте Луке на Бетовенплацу Свету Литургију је служио протојереј Слободан Тијанић.


Беседа о. Слободана Тијанића поводом недеље цариника Закеја


У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре, чувши данашње Јеванђеље о царинику Закеју, замишљам какав се то догађај збио у Јерихону, у тој врелој пустињи, како је Господ Благи уздрмао својим доласком и оне чија је душа била жедна Бога, али и оне људе ”велике вернике” који су га мрзели јер им квари форму, не веру него форму!

И мислима својим спуштамо се тај дан у Јерихон међу ту масу, пред кућу цариника Закеја коме срце и душа заигра да види праведника о коме причаше читава Јудеја.

Окупила се маса радозналог света и гледа, и ето забаве за јерихонску дечицу када су видели да се шеф пореске полиције, кога сви мрзе, немилосрдни цариник Закеј, заборављајући на свој високи друштвени положај, попут последњег детета, пење на смокву! Угледни грађани били су запањени и церили су се у браду када су видели овог поносоног цариника, како с пење од гране до гране не би ли видео смиреног проповедника како пролази. Е сад! Могли бисмо се насмејати његовом патетичном и смешном акробатском трику, да није чудесних последица овог назовимо га инциндента.

Али то је било право чудо! Онај који је био мртав - оживео је, онај који је изгубљен за Царство небеско - пронађен је! Дакле, о нашој постхумној судбини понекад могу одлучивати догађаји који су апсолутно безначајни или, као у овом случају, такви да споља гледано посматрачу може изгледати смешно. „Шеф цариника и богат човек“ (Лука 19,2), заборављајући на свој положај и чин, пење се на дрво само зато што је „тражио да види Исуса“ (Лука 19,3)! Он, а не сиромах, имао би довољно новца да плати посету било ког лекара који долази, не би се зауставио ни пред којим трошковима ако би било потребно да у његову кућу позове неко медицинско чудо. Разумео је он браћо и сестре, све како о себи, тако и о свету око себе, као што то може да разуме особа која има способност да себи ништа не ускрати. А сад - пење се на дрво!

Није ни чудо што је један од отаца Цркве Тертулијан рекао за душу сваке особе да је по природи хришћанка. То је заиста тако. Тело може скренути у идолопоклонство, ум може пасти у јерес; „Жива душа“ (Пост.2.7), коју је Створитељ створио по Његовој слици и прилици (Пост.1.26), ни у каквим падовима и греховима, ни у каквим околностима и случајевима, није у стању да потпуно заборави на свог Створитеља. Без обзира како се ми опходимо, савест нам неће дати мира. Доћи ће час, и она ће нас одвести чак до ”смокве”, учинити да се покајемо за њене грехе чак и на тако егзотичан начин. Јер жеља да „видимо Исуса“, ​​жеља да се лицем у лице сретнемо са Истином и Истинодавцем значи само једно: да ни новац, ни висок друштвени положај, ни висина, ни дубина, ни било које друго створење не могу нас одвојити од љубави Божје у Христу Исусу Господу нашем “(Рим. 8.39). Душа је хришћанска и ничим се не може задовољити осим радошћу заједништва са Богом и не може се напити ничим осим водом живом, коју окусивши човек „неће никада ожеднети“ (Јован 4.14).

У обреду Свете литургије Василија Великог постоји молитва коју свештеник тихо чита у тренутку када, у чину Евхаристије спомиње живе и мртве: „Ти сам Боже , помени, знајући свачји узраст и име, знајући свакога још од утробе матере његове “. Ова молитва нас уверава да Господ свакога од нас познаје „од утробе материне“, баш као што је познавао неумољивог и немилосрдног порезника у Јерихону. Мислим да Он зна и више јер у суровој и грешној души Закеја Бог види зрело семе покајања. И нека му се смеју наочити Јерихонци, апсурдно се ширећи међу гранама смокве, нека људи около звижде и негодују! Бог види његову душу која је у овом тренутку жедна, а жедна је само једног - „да види Исуса“!

Зато Господ каже ономе од кога су се клонили сви верни Јевреји: „Закхеј! сиђи брзо, јер данас морам бити у дому твоме“(Лука 19,5).

Наш Бог је постао човек да би ушао у кућу покајаног грешника, у душу уздрману сузама покајања. Може ући у онога ко је због „виђења Исуса“ спреман да поднесе прекор и подсмех, спреман је да жртвује свој друштвени положај, спреман је да изгуби „половину свог имања“ (Лука 19,8) и да четири пута више да онима које је закино!

Тако је Закеју који је седео „у земљи и у сенци смрти“ „засијала светлост“ (Матеј 4.16). Тако је он, омражен од свих својих саплеменика, створио „достојан плод покајања“ (Матеј 3.8), о чему је Претеча говорио онима који су му долазили на Јордан да се крсте водом.

И ако ми, деца Цркве Христове, сумирајући свој живот, заиста желимо да од Судије чујемо ове утешне речи: „Данас је спасење дошло у овај дом“ (Лука 19,9), ми већ сада, док наш живот још увек није завршен, пре свега, заборављајући на понос, заборављајући на такозвано самопоштовање, можемо да постанемо попут јерихонског порезника Закеја и, баш као и он, да желимо „јединог потребног“ - да видимо Христа!

Дакле, жртвовати себе, своје време, душу, тело, новац, другим речима, „пењати се на смокву“ вреди само ради Вечног, још не опипљивог, већ само очекиваног, само очекиваног, Царства, за које је наш Спаситељ рекао да „није од овога света“ (Јован 18:36).

Хвала Богу за све! И пре свега слава Њему због чињенице да је једном, као некада старешину јерихонских цариника, пробудио сваког од нас из срамотног сна самољубља и учинио нас да се „попемо на смокву“ Његовим неизрецивим провиђењем само да „видимо Исуса ко је Он“ (Лк. 19.3). Амин.



Спасти изгубљено

Годишњи круг православног богослужења уређен је тако да се у недељу пред почетак припремних недеља за Велики пост у црквама чита Јеванђеље о томе како је Христос ушао у кућу грешног човека и и да је та особа, као одговор на посету тако угледног госта, одлучила да коренито промени живот.Име овог захвалног власника куће је Закеј, а ова недеља назива се Закејева недеља. Ове године пада на 14. фебруар.

Овај Закеј је био малог раста, али је свој физички хендикеп у потпуности надокнадио материјалним богатством. Његов рад је био уносан и једноставан, али је у јеврејском народу био презрен. Закеј је радио као шеф цариника. Ко су били ти цариници и зашто су имали тако лошу репутацију да је чак и улазак у њихову кућу био готово једнак скрнављењу?

Да бисмо то схватили, заронимо мало у историју. Године 63. пре н. е. Јудеја је била принуђена да призна власт Римског царства, а у години Христовог рођења први римски намесник већ је био постављен у Сирији која је у то време обухватала територију Јудеје. Израелски слободољубиви народ, који није заборавио на то да је изабрани народ Божији, није могао да поднесе да осећа руку туђинског неверног владара изнад себе. Касније, средином 1. века, борбено крило секте зилота превагнуће својом снагом и утицајем међу Израелцима, а сукоб са властима ће резултирати Јеврејским ратом, чији је резултат био катастрофални пораз побуњеника, потпуно уништење Јерусалима, и губитак аутономије Јудеје.

Али у време Христове проповеди о надолазећем Царству небеском, Јевреји су и даље живели са сном о земаљском царству у коме ће они сами владати свим народима, правећи робове од својих непријатеља. Међутим, неки од Јевреја живели су не само у сновима, већ и у стварности, покушавајући да пронађу своје место у животу и заједнички језик са моћном врховном влашћу. Тако су порезници наплаћивали дажбине од свог народа у ризничку благајну Рима. Обдарени моћи и резигнирани универзалним презиром, били су у народу проглашени за сараднике окупатора и колабриционисте, а за такав однос према себи узвраћали су се незаконитим изнудама од народа преко мере и хладним односом према тугама и проблемима дужника. У Јеванђељу се више пута помињу цариници, а готово сваки пут - као синоним за реч „грешници“.

Кроз Јерихон, где је Закеј живео и радио, пролазио је Исус Христос, окружен својим ученицима и притиснут одушевљеним становништом. Одушевљење околине изазвано је чудесима које је Господ урадио пре овога, и растућим уверењем међу људима да је управо он Христос био дуго очекивани и обећани Месија преко пророка, који ће избавити свој народ од угњетавања узурпатора и довести до њихове хиљадугодишње владавине на земљи.

Али, можда, то уопште није био разлог што се богати Закеј попео на смокву желећи да види Христа бар издалека. Уместо тога, ово детињасто дело, толико недостојно за особу његовог статуса, али такав искрен чин проузроковала је жеђ да се види Онај који учи људе љубави према непријатељима и опраштању увреда. Фарисеји и књижевници одбацивали су људе попут Закеја, порицали могућност њиховог спасења, а до тада је Христос већ позвао еванђелиста Матеја ка себи од цариника до најближег ученика - а управо са места наплате путарине на караванском путу. Првосвештеници и учитељи закона сматрали су себе узорима праведног живота, а Христос им је рекао: ”Заиста вам кажем да ће цариници и блуднице прије вас ући у Царство Божије” (Матеј 21, 31). Вера у којој је Закеј васпитан од детињства и даље је живела у његовом срцу, али нада у спасење и опроштај, који му је био ускраћен у очима вођа синагога и његових саплеменика, могла је да му се пружи само поново од Исуса.

И тако Господ виде како ово срце гори од молитве за покајањем, позва цариника са смокве и уђе у његову кућу да дели оброк с њим. Закеј се није сећао када је последњи пут доживео такву радост, и ту радост нису могли помрачити незадовољни усклици гомиле, збуњени комуникацијом Учитеља са отелотворењем опакости и греха. Опет овај радосни сусрет са Богом служио је Закеју као импулс да промени свој живот. Није било потребе за било каквим оптужујућим говорима: додирнувши Светлост, и сам је видео таму свог бића. Посета Лекара душа и тела била је довољна да болест препозна у себи - а Закеј , без оклевања, именује је и узима лекове за њу. Не само да обећава да ће половину свог имања поделити сиромашнима, већ и да ће ако је кога нечим оштетио, вратити четвороструко.

Изненађени смо дубином покајања! Према Мојсијевом закону, ако неко призна грех против друге особе, мора жртви да врати износ штете и петину овог износа као накнаду и доказ свог покајања. Лопов, ухваћен за руку, а није се сам покајао за своје злочине, био је дужан да штету надокнади четири пута. Закеј, изненада обасјан Божанском светлошћу, пореди се са лоповом ухваћеним на месту злочина. Оно што је стекао неправедно види као украдено од своје браће и сестара, украдено од сиромашних старих људи и незаштићене сиротиње.

И он је син Аврамов (Лука 19: 9), - каже Господ о ономе, кога је друштво пожурило да искључи из својих редова. Друштво које је хитрило за осветом и одмаздом, поносно на своје порекло од Аврама, али срамотно заборављајући невину крв својих пророка. Чак је и Јован Крститељ упозорио на њихову лицемерну побожност: ” И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама; јер вам кажем да може Бог и од камења овога подигнути дјецу Аврааму ”(Мат. 3, 9). После тога је сам Спаситељ охладио жар оних који су се поносили крвним сродством са праоцем Аврамом а нису тражили да га подражавају чистотом срца. Да ли треба лекар за оне који су сигурни у своје апсолутно здравље? Да ли је Господ потребан онима који мисле да су спашени или је Син Човечији дошао да потражи и спаси изгубљене (Лука 19, 10)?

Није случајно што је еванђелско зачело о Закеју увек постављено пре почетка појања поснога триода Великог поста. Природа палог човека је слаба, ова слабост нам не дозвољава да брзо заронимо у нова духовна искуства. Црква се према овој слабости односи с осетљивошћу, пажљиво нас водећи до догађаја великих празника. Много пре Великог поста, садржај богослужења нас припрема за улазак у овај штедни период - период покајања. Примером Закејевог покајања надахнути смо за личне подвиге. За недељу дана ћемо чути како ће још један цариник, одбачен и презрен од Јевреја, понизно, не усуђујући се да подигне поглед ка небу, завапити к Свемилостивом Створитељу: Боже! Буди милостив према мени грешном! (Лука 18:13) И његове речи постаће узор молитве за многе, многе генерације хришћана.

Јеванђелска прича о Закеју садржана је у чину за освећење куће. Пре усељења у нови дом, молимо Господа да пошаље свој благослов и, попут Закеја, понизно позивамо Христа у свој дом.

У наше време, када се друштво суочава са стварним проблемом сукоба и подела, постоји тако велико искушење да консолидујемо залеђену „слику непријатеља“ у нашим мислима и да не видимо на супротној страни животних барикада које подижемо човека као носиоца лика Божијег. Лакше је подлећи осећају мржње, лакше је оправдати своју наклоност узвишеним идеалима и принципима због којих се чини допуштено гајити бес у свом срцу. Али да ли ће у таквом срцу бити места за Бога? Или ћемо дати жигосаном Закеју прилику да уђе у Царство небеско испред других?

протојереј Слободан Тијанић

парох франкфуртски

Извор: crkva-frankfurt.org

136 Ansichten0 Kommentare

Aktuelle Beiträge

Alle ansehen