Недеља блудног сина

Парабола о расипном или блудном сину припрема нас за Велики пост, припрема нас за пролеће које је Црква назива „пролеће покајања“. Ова парабола је у самом средишту сваког од четири Јеванђеља, и у сржи је разумевања нашег путовања ка Богу.

Свака реч у овој параболи о изгубљеном сину је важна, и Црква је вековима и миленијумима тумачила њено значење. Међутим, како ову причу видимо и разумемо, зависи од наше ере и културе данашњег битисања. Непосредни слушаоци Господа Исуса у оно време припадали су озбиљно патријархалној култури, где је ауторитет оца био неоспоран, а отпаднички син у очима своје породице сматран је мртвим, горим од мртвог, као да никада није ни постојао. Увредити оца у то време био је грозан злочин који је, према старозаветном закону, и починилац је заслужио смрт. Расипни син није само сиромах у тешкој животној ситуацији. Он је отпадник коме није место међу пристојним људима. А парабола каже да то разумемо: „Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих.“(Лука 15,18.19).

Без сумње ова јеванђељска прича говори о свакој особи. Гледајући данашњим очима можемо да се пронађемо у личности блудног сина, који је напустио оца, који је тражио део наследства, који би требало да му припада по праву, да би га потпуно лудо потрошио. Такође се препознајемо у благодати коју нам Господ показује у разумевању, у прихватању на поновном повратку Оцу.

Ова парабола нас смирује, јер у њој видимо очинску љубав коју Господ показује према свима који су залутали, према свима који су се удаљили од Њега. За свакога постоји утеха: шта год да се деси, неће се десити ништа страшно, јер ће нас наш Небески Отац увек примити, отворити нам своја врата, увек можемо да му се вратимо, путем покајња.

За мене је парабола о изгубљеном сину живописни опис врста личности, коју је начинио сам Бог. Али, на жалост, у многоме нисмо научили да видимо пуноћу ове параболе. Заборављамо да тамо нису заступљена само два лика: необуздани расипни син и милостиви отац. Тамо је такође заступљен други син - верни.

Расипни син је разумљив за сваког од нас - то је слика нашег пада, наше гордости у животу. Сви ми сваког сата и сваког минута узимамо од Бога наш део наследства у виду неких животних тежњи и везаности. Господ нам даје биће. Он нам даје живот, даје нам све чиме је овај живот пун: живо тело, живи ум, живо срце, слободу да одредимо свој живот, даје љубав, пријатељство, сродство, лепоту света око нас, закон истине у нашим срцима - колико нам још свега даје! И све ово нам је дато тако да овај свет поново постане тај рај љубави, јединства, хармоније, лепоте, онако како га је замислио Бог и какав је био када је Господ свако створење сувереном речју својом позвао да буде.

И шта смо учинили од овог света? Шта смо урадили од свог живота, од живота сваке особе око себе? Кроз непажњу, бездушност, себичност, окрутност, трансформисали смо и претворили овај свет у ужас. И не само у најширем смислу те речи, већ у оном најједноставнијем: пријатељства пропадају, породице пропадају, човек у невољи не налази одговор, наш ум није усмерен ка високом, наше срце није отворено за љубав, наша воља није усмерена на то да овај свет постане Божји свет. Ми, попут блудног сина, узимамо све од Оца, од Бога, и окрећући му леђа, идемо да извршимо своју вољу и изградимо ружни свет и ружно друштво, како у Цркви, тако и изван ње.

Јер равнодушност, самољубље, а не љубав, такође се појављује међу нама; не љубав према ближњем, о којој говори Христос, а о којој је апостол Павле рекао: Прихватите једни друге, као што вас је Христос примио …

Да ли заиста морамо чекати тренутак када ће се сви ти дарови исцрпети, када нам неће остати ништа осим просјачења, када ће нам старост, болест, немаштина, грабежљивост других одузети све, а нама ће остати само свест: како смо богати били, како смо били срећни под кровом Божјим! - и сада, када немамо шта да дамо другима, а комшија не може ништа да нам отргне обманом или насиљем, осећамо се напуштени … зато је блудни син разумљив за сваког од нас.

Дакле лако се препознајемо на слици изгубљеног сина који се враћа кући и кога је отац прихватио. Али ко се од нас препознаје као онај старији брат који је, враћајући се са поља после напорног рада, видео очеву радост због повратка блудног сина и гозбу коју му је отац приредио у част? И тад незадовољство се рађа у срцу старијег брата: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповијест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим.!“.

Погледајмо овог старијег брата, који не иде никуда од имања, који је одан оцу, увек је ту и ради за њега. Напокон, парабола о изгубљеном сину није парабола о једном, већ о два брата и показује нам другу страну нашег живота: у храм долазимо као цариници, а затим постајемо попут фарисеја. Враћамо се Богу као најмлађи син, а затим често постајемо попут најстаријег сина, претварамо се у поузданог, како изгледа, просперитетног сина, коме је увек место у очевој кући без изузетка.

Парабола о старијем брату говори следеће: он се није обрадовао повратку свог млађег брата, изгубљеног, опогањеног гресима, немоћног брата, јер је знао како је тешко добити славу и прво место у очевој кући. Знао је шта је мукотрпни рад, свакодневно радећи у очевом винограду. И није му било нимало драго што је онај који ништа није учинио, већ је, напротив, издајнички напустио оца и расипао имање, све добио бесплатно. Најбоља одећа, прстен, дебело теле ... За шта?

А ми понекад, неприметно за себе, почињемо да живимо живот овог најстаријег сина. У ствари тај живот, изграђен је на истом принципу као и живот блудног сина. Окрећемо се оцу и кажемо: „Дај ми мој део имања. Не занима ме ваш живот, ваше бриге, занимају ме само оно што је моје у вашој кући. Живећу онако како желим, како и сам одлучим. Биће моја воља, моја слобода. Дај ми моје! " А отац то даје.

Исто тако, Господ додељује свакоме од нас бесконачну слободу, могућност да будемо оно што јесмо, јер без слободе не може бити љубави, спасења, ничега што повезује човека са Богом. Слобода је основна, кроз коју човек спознаје Бога и постаје личност. Али слобода има две стране. То је, како се испоставило, опасна ствар, јер се може користити али не заувек. Оставити Бога је такође слобода. И даје се свима.

„Дај ми моје“ главни је захтев најмлађег сина. „Желим да будем сам, одвојен од свих, од вас, јер ми се више свиђа, тако ми је згодније.“ И сви знају шта му се догађа. Позната нам је ова трагедија, када човек одједном схвати да му све то једноставно није потребно и да му је једино потребно да буде с Богом, чак и на последњем месту, међу плаћеницима, робовима, али са Богом. Враћа му се, и то је слобода. Бити слуга Божији такође је слобода, само што се човек на тај начин остварује уистину само када су он и Бог заједно.

Понекад се чини да бити слуга Божји значи потпуно лишити себе сваке слободе и радити за Бога, и за неко будуће добро. Испада да ако сам са Богом, ако све радим исправно, онда све треба да ми буде у реду у животу и да све припада мени. Веран сам ономе што Отац жели од мене! Нешто ми мора бити дужан због чињенице да живим исправно, јер исправни живот мора имати прави резултат. Најстарији син исто тако живи по поредку и реду, све је фино подешено и на свом месту. И чека, када ће му напокон, за његов труд, за његову оданост дати наследство. И он говори на други начин „Дај ми моје, дај ми све своје, све радим за тебе, и треба ми награда “. А отац одговара: „На крају крајева, све моје је твоје“. И опет се испоставља као и код првог: ​​„Не, не требама ми све твоје, треба ми моје, моје награда, моја радост са пријатељима, морам некако да се одвојим од вас како бих славио и радовао се без вас.“ Горке речи завршавају ову параболу. Отац који покушава да врати сина с љубављу говори му о радости коју доживљава и коју би требало да искуси најстарији син, о радости што је „брат његов мртав бјеше, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се. . “. Али најстарији син нема ову радост.

У овој параболи се чује радост због једног сина који се вратио и горчина због другог сина - који као да се није изгубио, већ из гордости отишао. Радост због покајања и горчине због фарисејства, због поноса, због самозадовољства, због жеље да се живи за себе, без Бога, да се узме од Бога награда, али под маском побожности, под маском верности, под маском његовог синовства …

Ужасно искушење за верника, за хришћанина, то је самозадовољство, поуздање у своју праведност, у своју веру да је непоколебљива. Боље је бити последњи роб у очевој кући, као што је расипни син желео, него бити слободни најстарији син који городо чека своје наследство. Слобода да будемо попут Оца дата је свакоме од нас. Ово је слобода да од Бога примимо све што Он даје, а не да му сваки пут долазимо по оно што је нам је у датом тренутку потребно и што мислимо да заслужујемо.

Слика овог старијег брата, мистериозна је на свој начин, с обзиром на то да је гозба била тако брзо уређена да га нису ни сачекали док је радио на пољу, чак га нису ни позвали на време ... Да ли је личио на фарисеја из друге параболе, који је сваки пут захваљивао Богу јер је, осећајући се другачијим од других људи, држао све заповести, редовно постио и давао милостињу (Лука 18, 9-14)? Или је то једноставно био предани и верни радник свог оца, који је неуморно радио, који није посебно очекивао никакву награду за свој свакодневни рад и који се сматрао робом који ради оно што мора? (упореди Луку 17, 7-10).

У сваком случају, треба разумети његова осећања, а да их не осуђујемо: отац, радујући се до самозаборава, као да се није на време сетио свог верног дугогодишњег помоћника. Али у исто време, старији брат нема ни најмање радости што је његов брат, који је нестао, коначно пронађен! Уместо тога, незадовољство и бес. Увек постоји ризик у нашим добрим делима, у нашој праведности, православљу и блискости са Оцем, да постанемо суви и немилосрдни према другима, неправедним и грешницима - блудницима, прељубницима, јеретицима, незнабошцима ... Према речима једног старца:„Потребно је да православци приме дух понизности и покајања, што је сами„ печат царског “православља и његова јасна потврда. Православац се стиди испразног истицања свог православља или своје прворазредне праведности и не одаје то. Они који су се дистанцирали од духа православља, схватају своје „православље“, као привилегију, попут старијег брата у параболи о изгубљеном сину, који је осећао његово старешинство и велику блискост са Оцем. Осећајући своје „старешинство у вери“, неки православни хришћани прво криве нехришћане, а затим „и оне које не мисле исто као они “ и на крају осуђују оне православце који не припадају њиховој малој групи. Зар ово не видимо данас? И, како други људи постају изгубљенији, ови псеудо-православци себе сматрају све чистијим, све изабранијим. Тако се у свету рађа одвратна појава новозаветног фарисејства: утеха не у Богу, већ у „нашем“ светилишту…

Данашња парабола говори о двоје људи, о два начина бекства од Бога - о видљивом грешном и неприметном побожном. Погледајмо своја срца, проверимо своју савест. Како идемо Богу? Шта желимо од Њега? Како да отворимо своја срца и да ли смо спремни да одговоримо на речи нашег Оца „све је моје твоје“: „А све моје је твоје“?

Да бисмо дошли до гозбе које нам је Господ обећао, морамо доћи са речима „згрешио сам ... нисам достојан“. Скрушеном и смерном човеку сигурно ће бити указана милост и Господ то јасно обећава. А с друге стране једноставно је немогуће пружити је особи која је фарисејски арогантна и захтевна.

Стога, приближавајући се Великом посту, размумимо ову параболу - згрешили смо, криви смо, устаћемо, ићи ћемо к Оцу.

протојереј Слободан Тијанић

парох франкфуртски

Извор: www.crkva-frankfurt.org