Беседа пароха франкфуртског о.Слободана Тијанића
"Шта хоћеш да ти учиним?" - пита у данашњем јеванђељу Господ јерихонског слепца.
"Шта хоћеш да ти учиним?" - пита Господ свакога од нас свакодневно и у свако време током нашег живота.
У име Оца и Сина и Светога Духа!
"Шта хоћеш да ти учиним?" - пита у данашњем јеванђељу Господ јерихонског слепца.
"Шта хоћеш да ти учиним?" - пита Господ свакога од нас свакодневно и у свако време током нашег живота.
Драга браћо и сестре, поставља се питање за чим жудимо, шта ми желимо од нашег Господа? Здравље, интелигенцију, моћ, богатство, мир, љубав, успех, просперитет? Како бисмо могли сами разабрати и схавтити шта пре свега желимо? То често зависи од нашег физичког и духовног узраста, од тога какве су нам илузије, какве наде су у коначном циљу развејане, од тога које смо жеље већ искусили итд…
Тако и слепи човек, који седи на јерихонској капији тражи од Христа милост, очињи вид као његов најважнији сан, као најдражу жељу. Чини се да ће захтев бити испуњен, а да тај човек никада неће ништа друго пожелети, јер ће испуњењем ове молитве доћи „пуноћа времена“ за њега који тражи (Гал. 4.4). Тако се њему, сиромашном, чини… Све ово ме је подстакло на размишљање о томе како се треба молити Богу. А да не пређе у похлепу. Ту страшну особину људског рода.
“Похлепа је јама без дна која исцрпи особу у бескрајном покушавању да задовољи потребу без да икад досегне сатисфакцију.” (Ерик Фром).
Јер молитва би требала бити разговор са Богом. А често ми данашњи хришћани не можемо или можда не желимо да направимо разлику између молитве за насужним хлебом и наших жеља, маштања и надања и кад кад похлепних залогаја.
Ми знамо из писма у књизи Проповедника да: „Све је мучно, да човек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.“ (Проп. 1.8). Можемо чак и на основу овог древног догађаја са слепим човеком на јерихонској капији да расудимо да код човека неће проћи ни дан, како ће у почетку срамежљиво, а затим све одлучније, све напорније, превладати нове и нове жеље, и нове похоте тела, и скоро да тим жељама нема краја…
Сећам се бајки о грамзивим особама и чаробним штапићима, сећам се снова из детињства: „Е сад, да сам чаробњак говорио би онако дечачки ...“ И поред свега овога, као резултат свих нада, свих нада у чудо, сећам се похлепних ликова из тих прича који на крају кукају над својом судбиноим и сломљеним огледалом.
„Сањати није штетно“, рећи ће скептици са ироничним осмехом, указујући на нас, сањаре, на крхкост и непоузданост наших сањарских нада. Да, и сами знамо да ће наше неосноване наде да ће се догодити чудо, неочекиваним укидањем закона природе, на крају нестати онако као што је апостол Јован Богослов једном рекао: „…што је у свијету: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења“(1. Јн. 2.16). И не постоји ништа лакше него прогласити све ове наше наде и надања „на пример пожудом очију“ и заувек их бацити, једноставно заборавити на њих.
Међутим браћо и сестре, како се можемо носити са својим молитвама, са свакодневним захтевима Богу? Како можемо се уздати и имати уверење да свет није сироче, да Небо није простор без дна и бесмислени космос, већ пребивалиште љубави и саосећајне Моћи, чије је име Љубав? На крају крајева, ако мало размислимо, све наше молитве нису ништа друго до формулисани снови, одевени у речи, и узнети на Небо. Одустати од њих? Да их прогласим производом саме „гордости живота“ коју је апостол осудио?
Или, можда, напротив, вреди детаљно описати све наше захтеве и жеље , пошто Господ већ пита: „Шта хоћеш од Мене?“ … да му одговоримо … Али знајући човека и његове материјалнеи не материјалне потребе Е то ће бити дуга молитва! И хоће ли бити довољно прстију да узбројимо све жеље? Све су то питања која нас ломе и која се намећу са једним питањем: како се молити Богу?
Што дуже размишљамо на једноставно Христово питање: „Шта желите од Мене?“ - утолико је теже на њега одговорити. Заправо ми не тражимо ново огледало из дечијих бајки. Ако питате самога Бога, онда би захтев требало да одговара размерама Онога који је једном обећао: „ Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се; Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се“(Матеј 7: 7,8).
У томе је проблем: „свако ко тражи прима“, јер ми пречесто тражимо под утицајем тренутног расположења, обузети пожудом, бесом, парализовани невероватним страхом од смрти. Шта можете тражити када је душа просјака опијена страстима? Шта можете добити као одговор на такав захтев, за којим се онда нећете покајати са тугом и чежњом?
То је оно што је малом, али гордом човеку најтеже да поверује: Бог, Велики и Вечни, има неке везе са њим, слабим, грешним, смртним ... Богу је стало до наших болова и туга који су некоме невидљиви. Господ свемогући није само свемогући, већ и свети, то јест милостив, саосећајан и дуготрпељив. А Господ је милостив, саосећајан и дуготрпељив не само у односу на цело човечанство у целини, већ и на сваког појединачног човека, ма колико незавидно, па чак и јадно место заузимао у људској заједници, ма колико безначајан и недостојан може изгледати самом себи. „ Или који је међу вама човек у кога ако заиште син његов хлеба камен да му да? Или ако рибе заиште да му да змију?
Кад дакле ви, зли будући, умете даре добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Га моле?“(Матеј 7,9-11). Стога сва питање којим се питамо, како се молити у различитим свакодневним околностима Богу углавном су непотребна . Очигледно је да у сваком случају и увек треба да се молимо Богу.
Молитва је напоран рад који захтева озбиљан напор, како ментални, тако и физички. Не можемо помислити да се наше неартикулисано мрмљање, праћено тромим покретима десне руке, слично покретима особе која тјера досадне инсекте, може сматрати молитвеним радом. Подсетимо се како је молитва Сина Човечијег у Гетсиманском врту описана у Јеванђељу: „И будући у самртној борби, мољаше се усрдније; а зној његов бијаше као капље крви које капљу на земљу.“ (Лука 22,44) .
Понекад наша свакодневна молитва је хладна, нејасна и расута само зато што се молимо за нешто спољашње, за нешто потпуно апстрактно, неодређено. Царство Небеско је за нас у одређеној далекој будућности, а данашње бриге су увек ту. Можда је то зато што смо се већ одавно помирили са сопственим духовном слепилом и „бригом и гужвом око многих ствари“ (Лука 10:41), уместо да пронађемо главно, најнужније, најнужније за нашу бесмртну душу , затражи то свом снагом свог бића, као што је то учинио слепи човек из Јерихона свом снагом грла. Знамо шта да вапимо свом Господу када нам се приближи у тајнама Цркве. И што смо ближи пролећу и великом посту, чешће се сећамо оних невероватних речи: „ Господе дај ми да видим своје грехе, а не да осуђујем свог брата“.
Због тога су се озбиљни и одговорни људи увек према молитвеним захтевима односили строго и пажљиво, а ја сам издвојио једну молитву коју сам записао тамо у неку моју свешчицу од Св. Филарета Московског, који је једном саставио ову молитву, која је оставила снажан утисак на мене при свакој мојој унтрашњој борби за молитву и желим да је поделим са вама, а она гласи: „Господе, не знам шта да молим од Тебе. Ти једини знаш шта је мени потребно. Ти љубиш мене више него што ја умем љубити себе. Оче, дај слуги Твоме оно што ја сам и искати не умем. Не усуђујем се искати ни крст, ни утеху, само стојим пред Тобом: срце је моје отворено Теби. Ти видиш потребе, које ја не знам: види и поступи са мном по милости Својој. Порази и исцели, обори и подигни ме; ништаван сам и нем пред светом вољом Твојом и недокучивим за мене судовима Твојим. Приносим себе на жртву Теби; предајем се Теби. Немам жеља, осим жеље да испуним вољу Твоју. Научи ме молити се. Сам у мени моли се…
Научи Господе и нас грешне да се строго, озбиљно и безусловно молимо Теби. А ако је то немогуће због нашег немара и лењости, онда, макар са очајничком одлучношћу, да завапимо Ти као слепац из Јерихона, који је упркос противљењу спољних фактора непрестано дозивао: Сине Давидов, смилуј ми се “. Амин.