Отац Слобо: о прослављању Светог Саве

Ауторски текст оца Слободана Тијанића

о прослављању Светога Саве

Између олтара и бине: Свети Сава у дијаспори

У појединим срединама српске дијаспоре последњих деценија уочљив је феномен преузимања слављења Светога Саве из литургијског и црквеног оквира и његовог преношења у профане, најчешће клупске и световне сврхе,које се завршавају ”забавним и кулинарским перефомансима”. Свети Сава, као први арихепископ и  утемељивач Српске Цркве и духовног идентитета народа, тиме бива сведен на симбол фолклора, националног окупљања или пригодне свечаности, лишене дубљег молитвеног и евхаристијског садржаја. Такво померање тежишта, ма колико било вођено добром намером очувања идентитета, носи ризик да се светитељска личност користи као културни знак и пуки формални традиционализам, а не као живи узор вере и путоказ.

Саборно слављење Светога Саве тамо где му је и место – у Цркви – не значи искључивање народа, већ управо његово сабирање око извора смисла. Црква није само простор, већ заједница у којој се Свети Сава истински прославља кроз молитву, Литургију и живо предање. Тек из тог средишта, светосавље може да зрачи и у културу, и у заједницу, овде у  дијаспори, остајући верно ономе што јесте: духовни пут, а не протоколарна свечаност.

Слављење Светога Саве у дијаспори открива једну од најдубљих напетости савременог српског искуства: напетост између Цркве као живог Тела Христовог и културе као редукованог, често испражњеног сећања. Та напетост се нарочито јасно уочава у разлици између литургијског, црквеног прослављања Светосавља и профане, фолклоризоване „савинданске“ манифестације коју организују поједини клубови и удружења у расејању.

У окриљу Цркве, Свети Сава се не „обележава“, него се слави — а та разлика није терминолошка, него онтолошка. Црквена прослава Светога Саве јесте евхаристијски догађај: она почиње и завршава се у Литургији, јер је Свети Сава пре свега светитељ, то јест човек који је у потпуности ушао у заједницу са Христом. У том смислу, његов лик није историјска икона прошлости, него есхатолошка стварност која живи у Цркви. Свети Сава није „национални бренд“, већ образац обожења, архетип црквеног човека који истовремено мири Небо и земљу, веру и историју, монаштво и државност.

За српску дијаспору, црквена прослава Светога Саве има додатну тежину: она није само сећање на прошлост, него очување идентитета у туђини. Црква у дијаспори није етнографски музеј или место где ”само плаимо свеће”, већ простор сабрања народа Божијег, где се српски идентитет не чува фолклором, него вером. Управо у том контексту, Свети Сава се показује као истински „отац“ дијаспоре — не зато што је био Србин, него зато што је знао да без Цркве нема народа, а без Литургије нема смисла ни историје.

Насупрот томе, профане прославе Светога Саве које организују поједини клубови и удружења — често самопроглашени „чувари традиције“ — своде светитеља на културни реквизит. У таквим манифестацијама, Свети Сава се појављује као симбол „српства без Христа“, као историјска фигура лишена свог најдубљег идентитета. Уместо тропара — химне; уместо иконе — банер; уместо молитве — сценски програм. Светитељ се замењује фолклором, а богословље етнографијом.

Ова редукција није безазлена. Историјски гледано, она је плод дугог процеса секуларизације Светосавља, започетог још у XIX веку, а радикализованог у XX веку, нарочито у комунистичком периоду. Свети Сава је тада био „рехабилитован“ као просветитељ, законодавац и културни реформатор, али лишен своје црквене суштине. Тај модел, нажалост, наставља да живи у дијаспори, где се под изговором „отворености“ и „инклузивности“ Свети Сава одваја од олтара и смешта на бину.

Теолошки гледано, то је дубоко проблематично. Јер Свети Сава није утемељио српски идентитет на језику, ношњи или обичајима, него на аутокефалној Цркви. Његово највеће историјско дело није било само дипломатско, него литургијско, он је српски народ увео у пуноћу црквеног живота. Одвојити Светога Саву од Цркве значи поништити сам разлог његове светости.

Зато је разлика између црквеног и профаног славља Светога Саве у дијаспори, у суштини, разлика између живе традиције и мртвог обичаја. Црква не „чува традицију“ — она је предаје, из поколења у поколење, као живот у Христу. Клубови, сведени на фолклорна удружења, често чувају само спољашње форме, лишене унутрашњег смисла.

Свети Сава, међутим, не припада бини, него олтару. Не припада програму, него молитви. И само тамо где се слави као светитељ, а не као симбол, он заиста остаје жив међу својим народом — и у отаџбини, и у расејању.

И управо зато, након свега реченог, овај текст не жели да буде осуда, него позив; не пресуда, него рука пружена у љубави. Јер Црква, по својој природи, не искључује – она сабира. Свети Сава није светитељ „једних“ против „других“, нити припада само онима који богословски јасно разумеју његово дело. Он је отац свих, и оних који су близу олтара и оних који су, често несвесно, остали на његовом прагу.

Зато је потребно да се сви, саборно и без гордости, вратимо месту где Свети Сава заиста пребива – у Цркву. Не да бисмо се одрекли радости, песме или народног израза, него да бисмо им дали смисао. Јер истинска радост није у програму, него у заједници, није у спољашњој манифестацији, него у унутрашњем преображају. Само у литургијској радости, све оно што носимо као културу, сећање и емоцију добија своје право лице.

Позив у Цркву није позив на уску побожност, нити на формализам, већ на пуноћу. То је позив да се Свети Сава прослави онако како је он сам живео: кроз молитву која се наставља у љубави, кроз веру која рађа служење, кроз сабрање које не брише разлике, али их преображава у заједницу. Ту и фолклор проналази своје место, и историја своје оправдање, и идентитет своју дубину.

Онима који то још не виде јасно, не треба прићи са висине знања, него са стрпљењем и топлином. Јер пут ка Цркви често почиње управо кроз културу, кроз обичај, кроз сећање – али не сме ту да се заврши. Свети Сава нас све позива да идемо даље, од форме ка суштини, од симбола ка живом односу, од „савиндана“ ка Светосављу.

Зато, у радости и миру, саберимо се у цркви. Тамо где се име Светога Саве не изговара само уснама, него срцем. Тамо где се највеће име српског рода прославља не као прошлост, већ као живи путоказ ка Христу. И само тако, у сабрању и љубави, Свети Сава остаје оно што јесте – отац, учитељ и молитвеник за цео српски народ, ма где се он налазио.

Свети Сава није потреба ни једног клуба, већ заједнички дар једног народа. Он није знак припадности, већ позив на превазилажење сваке поделе. Када његово име уносимо у оквире клупских свечаности, ма колико то чинили са најбољом намером, ризикујемо да га сводимо на обележје организације, а не на светитеља Цркве.

Слава није догађај, већ однос, није програм, већ молитва. Она не тражи сцену, говорницу ни аплауз, већ олтар и тишину у којој се човек мери са собом. Тамо где се Свети Сава слави ван Цркве, он остаје присутан као име, тамо где се слави у Цркви, он је присутан као живи путоказ.

Истинско поштовање Светога Саве није у томе да га „имамо“, већ да му се вратимо. А враћање није губитак за клубове, већ ослобођење, да остану оно што јесу, а да Свети Сава буде оно што јесте – светитељ Цркве и савест народа.

…Јер оно што је свето не брани се присвајањем, већ смирењем пред њим. А смирење увек зна где је место славља, а где је место службе.

Како је то Његош рекао:

„Свјетлост свијету, а не свијету свјетлост.“

У тој разлици између светлости и позорнице, стоји и одговор где Свети Сава истински припада.

о. Слободан Тијанић