Видјећемо ускоро, Боже здравља, салу Светосавску која ће све нас учинити вреднијима и саборнијима у нашем храму Васкрсења Господњег.
Последње две радне акције у нашем храму подсјетиле су ме на “славне дане” од претходних година када смо радили и имали визију данашње позиције. Лијепо се и подсјетити тих субота када су се састајали Светосавци при храму Васкрсења Господњег. Идеја за рад у подруму кренула је прво од тога да “раскрчимо подрумски простор испод храма”. Чудио сам се како претходни власници, Евангелисти, нису искористили овај простор. Да бих послије чуо од њих како су жељели ту да направе крипту али нису успјели, и то је тако остало. Испод храма у том подруму налазило се свега и свачег непотребног. Требало је доста времена да стигнемо до тога да ту више ништа нема. Остао је празан простор између земље и плоче. Висина од земље до плоче варирала је око метар седамдесет. “Зашто не би направили мало већу висину”? То је био почетак тежих радова. Први радник добровољац био је један Стефан из Софије, а други радник добровољац Стефан из Чачка... Дошли смо до почетне дубине у земљи. И онда нас је Господ почео сабирати. Кренула се масовнија окупљања, планирања и озбиљнији радови. Земља је била “тврда као бетон”. Покушали смо унутра са једним малим багерчићем, али није могао ништа да уради. Онда смо почели почетни горњи слој да разбијамо са компресорима. У почетку смо земљу износили у кантама, па онда колицима. Убрзо се формирала редовна група добровољаца који су без икакве надокнаде долазили и срчано радили. Радило се на “примитиван начин” ручно, јер другачије се није могло. Компресори, крамповима, лопате, колица земље и у контејнере. На једној страни били су радови тешки а са друге стране папирологија. И све је било благословено. Када смо дошли до горње површине стопа од стубова, одлучили смо да идемо до доње висине стопа. И када смо и то постигли, амбиције су порасле и одлучили смо да идемо на висину једне сале: три метра. Сјећам се када сам довео у подрум једног чудесног човјека Милоша Б. и питао га шта мисли о плановима нашим да урадимо нове темеље, продужимо стубове, нове стопе, и овај простор од око 320 квм учинимо модерном салом? Одговорио ми је да би се мало која фирма прихватила тог посла јер га је немогуће извести “са машинама” него ручно и да би тај посао коштао најмање седамсто хиљада евра. “Значи: радимо”! Али без новаца. Са Божијом помоћи. Да направимо подвиг. Да урадимо користан простор. Од неплодне њиве направимо плодну. Од подрума који је био у паучини и затрпан непотребним полутрулим стварима Срби ће борбено, али кротког и побожног Светосавског духа у сред свјетске метрополе града Франкфурта направити “мало чудо”. И Васкрсли Господ нас је благосиљао и чувао. Нико се од добровољаца, који су били и инжињери и магистри наука, и шефови фирми, и медицинари, већином људи који се нису бавили овим занимањем; нико се није повредио. Све смо радили под будним руковођењем грађевинске фирме, статичара и инжињера. Радне сједнице биле су веома често; договори, радови и рјешавање папирологије. Све је текло лијепо. Радови су напредовали полако али брзо. И послије двије и по године радова остварили смо позицију о којој смо сањали: продужили све стубове са новим стопама, излили нове темеље, ручно избацили око 1200 кубика земље... Светосаваца добровољних радника за вријеме двије и по године прошло је овде и радило између петсто и седамсто. Јеванђелски дух нас је водио и овде у овом граду и овом подруму Васкрсење Христово обасјавало је нашу визију да ће умјесто ничега овдје бити Светосавска сала. На понос нашој дјецу, корист Цркви и украс граду Франкфурту. Умјесто блата биће свијетли патос! Једног радног дана, између те двије и по године; било је седамдесет шест Светосаваца радника добровољаца који су напунили седам контејнера по седам кубика земље! То је био рекорд у једном дану! Када смо завршили те радове ми смо позвали из града грађевинску контролу, који су заједно са једним доктором статике утврдили да ни један приговор немају на наш рад! Тиме је сав наш пројекат - документ комплетиран, рад потврђен и сви наши учесници и помоћници подјелили су ову радосну дисертацију између себе, као једну врсту доктората за све нас. ... И недавно смо наставили даље. Успут смо завршили унутар храма велике пројекте: иконостас, фреске, горње мјесто, престо, трон, под од мермера, звоник обложили каменом, подигли крст на Главном франкфуртском гробљу за наше претке из Првог свјетског рата и наручили Византијски појас и стасидије. Као “запете стреле” чекали су Светосавци прву акцију и прве суботе у наставку, поштујући све мјере због пандемије наставили смо даље. Пробили смо врата и прозоре према сали, излили плочу испред сале (будући плато) и бетонске потпорне зидове. Данас 9.2. 2021 треба да извршимо армирање и ових дана изливање плоче у сали. Имаћемо салу од око 320 квм. Урадили смо је нашом слогом и љубављу према нашој мајци Српској православној Цркви. Граду Франкфурту, у ком живимо начинили смо користан простор “ни од чега”. Сала ће бити кориштена “за потребе Цркве” да буде извор и расадник вјере у Васкрслог Господа. Стециште и мјесто духовно - културних дешавања под црквеним кровом, а са благословом епископа. Хвала Господу што нас је читаво ово вријеме чувао и благосиљао. Хвала свим срчаним Светосавцима који су помагали и који и сада исто онако одушевљено помажу. Стрпимо се још мало, још само мало... Видјећемо ускоро, Боже здравља, салу Светосавску која ће све нас учинити вреднијима и саборнијима у нашем храму Васкрсења Господњег. Са тог чврстог стајања на камену исповједање наше вјере у Господа Исуса Христа наставићемо даље кораке славећи Бога, и молећи Га да и наше потомство настави пратити стопе Светога Саве и Светог Симеона Мироточивог. Бивајући вриједни, часни и добри људи, на путу ка небесном Јерусалиму.
Старјешина храма Васкрсења Господњег ЦО Франкфурт Протоставрофор Симон Ј. Туркић
